Pitaju me ljudi: „Je li bre Marija, što ti ne pišeš više?“
Ako zanemarimo da sam poslednje tri godine trudna, pa baš i nemam neki pravi
razlog. I tako dogovorim sa jednim magazinom da pustim jezičinu, da bi posle
mesec dana primila odgovor: “Objavi ti ipak ovo na svom blogu”. A rukovali smo
se na „hajde da pišemo nešto zajebano!“ .
Nisam ni shvatila da
li sam ubola žicu i napisala nešto toliko zajebano kad sam deset dana pisala,
brisala, pisala, brisala, lupala glavu o zid, čitala filozofiju u potrazi za
inspiracijom, klela blokadu i što se ne dešava ništa dovoljno intrigantno. Dala
sam se u ozbiljnu potragu da nađem ono
što će da bude taman zajebano, ispirativno da se o tome razglaba, a ujedno i
prst u oko, ne biram kome.
I listala novine, gledala vesti, slušala emisije svih
profila, zgražavala se nad tv programom, pratila tviter i omiljene i manje
omiljene kolumniste i blogere. I dalje ništa. Ništa mi nije dovoljno
intrigantno, pa čak ni smešno, bar da mi
poteku cinični sokovi.
I pođem tako u kupatilo da se sakrijem od dece, ne bi li u
nekom trenutku mira i tišine čula sopstvene misli i našla toliko željenu
inspiraciju za tekst, kada me je u pola koraka zviznulo. Najšokantnija i
najintrigantnija stvar je da - više ništa nije dovoljno intrigantno. Postali
smo imuni.
Šta ja mogu da napišem šokantno i intrigantno na planeti gde
ljudi kupuju karte za taksi na Mars. Gde je na čelu Ujedinjenih nacija bio
bivši SS-ovac. Gde se dve velesile prepucavaju nad jednom azijskom zemljicom
zarad bogznačegasve, a što je rezultiralo egzodusom čitavog arapskog življa.
Gde se pravi genetski modifikovana hrana, koja degeneriše ljude samo da bi se
jedan čovek bogatio. Svet u kome je svetski guru Opra, a pojam slobode medija
Čarli Ebdo.
Šta je to dovoljno intrigantno da se istakne u zemlji u
kojoj su urednici najtiražnijih novina sa dna kace birani iz redova tviteraša,
a njihovi najbliži saradnici postavljani iz redakcijskih redova po partijskoj
podobnosti. Koga je još briga što nam
nekvalifikovani i neobrazovani novinari kroje medije i informišu javnost.
Mislim, zašto bi to bilo intrigantno, kada su i pojedini ministri isto tako
dobili najvažnije državne funkcije zahvaljujući svom tviter statusu. A
popularnost merili veličinom slike u novinama. Neka slikanja su odnela i
živote, ali i o tome je već sve rečeno.
Neću ni da pominjem
Skupštinu. Šta je više intrigantno u tome ko sedi u tim klupama, po kojoj
osnovi, i sa kojim kvalifikacijama. Mislim da Skupštinu danas prate samo
pojedinci po stranačkoj dužnosti, da su prepušteni da se sami međusobno glođu i jedu u borbi za vlast i
državne jasle , a da je običnom čoveku taj cirkus postao krajnje
neinteresantan. Sve je već rečeno, nad svime smo se već kristili. Od pašnjaka
na Vračaru do ponoćnog krečenja prostorija Lutrije Srbije.
Šta je dovoljno intrigantno u zemlji u kojoj leđa na leđa u
istom mediju stoje vesti o tome kako neka pevaljka plaća milione dinara za
opremanje sobe svojoj prinovi, dok na drugoj strani roditelji preklinju za još
koji sms ne bi li spasili život svome detetu. Više nas ne trza ni vest da
postoje roditelji koji i ako izgube dete zadrže dovoljno samoživosti da
nelegalno zadrže novac koji su građani od usta odvajali svim srcem.
Imali smo i lude Kineze koji sabljama seku ljude po glavnom
beogradskom šetalištu. Komunalce koji tuku starce jer nemaju BusPlus kartu ili
valjaju lubenice. Policiju koja hapsi advokate koji pokušavaju da dođu do
svojih klijenata. Prežvakavali smo o lošem kvalitetu dečijeg programa,
izostanku nacionalnog programa, lošem školstvu... Samoubistva među malenima
koji su tek trebali da shvate šta je život, ali su ih drugi izneverili.
A onda, ima li još nečeg impresivnog u emisijama koje
lešinare nad svojim gostima, recikliranim pričama o žrtvama najrazličitijih
nasilja. Sve za dobar televizijski rejting pod parolom „humanosti“, „podizanja
uzbune“ i „skretanje pažnje na problem“. Nije čak ni intrigantno što su takve
emisije dospele u kandže novinara koje su izgubile svako moralno pravo da
razgovaraju sa bilo kakvom žrtvom nakon što su svega par godina ranije, u nekim
drugim emisijama, i sami silovali svoje
unezverene sagovornike da im za novac
odgovore da li je laž ili istina da su doživljavali orgazam dok ih je
otac napastvovao.
Treba mi trenutak da razmislim o čemu je sve još deplasirano
pričati, o čemu se već toliko prežvakavalo i na šta ni tad nismo, pa što bi sad
reagovali. Gde dalje da tražim šta bi to
bilo dovoljno uznemirujuće da se čovek zapita nad pojavom, kada živim u zemlji
u kojoj mogu da pročitam naslov „Bacio bebu kroz prozor“ a da nema nastavka „i
besni građani ga izboli vilama“. Zemlji u kojoj je jedini otpor medijskom mraku
trećerazredna humoristička emisija, u koju gledamo kao u poslednje svetlo u
tunelu.
Imali smo i ratove, i žrtve, i zločine, i zločince, i lažno
optužene, i lažno oslobođene… i
bombardovanja, i Natašu Kandić (mada mi
jeste interesantno gde je ona nestala). Nismo ni izašli na ulice kada nam je u
posetu došao krvnik odgovoran za bombardovanje zemlje da nam „posavetuje“ vladu
kako se najbolje manipuliše masom. Pa šta iako svetlimo u mraku od osiromašenog
uranijuma?
Koga briga za smanjenje penzija, oduzimanje pomoći
trudnicama i porodiljama, za porast stope gladi i kriminala, a opadanje stope
nataliteta. Ni to što imamo osamsto muzičkih tv šouova, ili kako se već zovu, u
zemlji u kojoj je sve manje razloga za pesmu. Sve je manje para za slave i
slavlja, sve je teža komunikacija među mladima, zbog čega je sve manje svadba i
beba i rođendana i krštenja i godišnjica.
Ljudi se decenijama druže preko društvenih mreža, ostvaruju
najneverovatnije veze a da se nikada ne sretnu, ne upoznaju, zaljube, razmene
mirise i sokove. Nemaju mladi novac, a
novac im treba za druženje, a druženja više nisu kao što su bila, jer eto,
živimo u potrošačkom društvu. A banke
parazitiraju nad nama, nad njihovim roditeljima, dok oni sami nemaju gde ni
kako da se zaposle. I to nikome ne smeta, o svemu je već sve rečeno, a i dalje
ništa učinjeno. Ja tu nemam šta da dodam.
A vratili se i radikali u skupštinu, sa sve onim što je
pušten iz Haga da se leči od raka, ali nikako da se razboli od istog. Nema
ničeg intrigantnog ni u tome što smo ceo državni i vojni vrh isporučili nekom
ad hoc sumnjivom tribunalu. Sve je već leglo na rudu kada smo vratili bivšeg
predsednika države u sanduku, nakon što se pridružio nekolicini koji su u istom
zatvoru umrli pod sumnjivim okolnostima .
Danas gradimo bratstvo i jedinstvo ponovo, što je ok,
podržavam. Samo nikome više nije intrigantno što smo ga uopšte i razgrađivali.
Šta je intrigantno u zemlji u kojoj vlada toliki stepen
ludila da čitam vesti u kojoj piše da je glavni čvor metroa u Beogradu pomeren
ispod Beograda na vodi. Koji metro, koji Beograd na vodi? Dva miliona dati za
muzičku fontanu usred prometne kružne raskrsnice. Napraviti pešačku zonu posred
grada koji nema metro. Pa neka mi neko objasni kako će moja mama invalid da
dodje do centra, ako ne može da šeta, a nije baš slučaj za kolica. Ili okititi
glavni grad novogodišnjim ukrasima u novembru, platiti milione za zabavu na praznim
novogodišnjim ulicama, dok se porodiljama u gradskim bolnicama za doručak služi
karfiol sa crvima (true story). Ko se ovakvim glupostima još čudi? Šta bih ja
to, neko škrabalo, mogla da otkrijem i da vam bude dovoljno intrigantno.
… Raj na zemlji za kriminalce i političare. Sledeći koji
dobro žive su oni koji nad njima uspešno zarađuju, advokati i starlete. Nađe se
po još koji „kontraverzni biznismen“ ali je on obično neka spona između
gorepomenute sve četiri kategorije. A razglabali smo već i o njihovim
mutacijama, pa smo tako dobili kriminalce slikare, starlete spisateljice,
advokate šoumene i političare raznih podkategorija.
Ma, bre, šta da dodam kad nismo ni trepnuli kada nam je naš
sportski ponos i dika, momak koji je ulivao nadu da može nekako i da se iščupa
iz ovog sranja od apatije, prešao iz
tima apsolutnog planetarnog pobednika u
zagrljaj nekom magu ili vraču, šta li je već, nisam najbolje ni shvatila. Da se
razumemo, kod njega mi više nije bilo zanimljivo ni to što je toliko dugo bio
broj jedan. U svemu preteramo.
Stoga, za sada kao najšokantniju i najzajebaniju vest mogu
da istaknem da je moj mačak Srboljub, iako nije izašao iz stana na 13 spratu
već punu deceniju, nekako postao ponosni vlasnik omanje kolonije buva. Uopšte
mi nije jasno kako. Stvarno, odakle mom mačoru buve? Izjava još nema, istraga
je u toku.
U međuvremenu, u potrazi za pojavom koju bih analizirala do
besvesti ne bi li ubola prst u oko sistemu i pojedincima - gubim bitku.
Priznajem. Infozabava je dostigla toliki obim da smo postali imuni. A to što ni
tada, ni sada, ni ubuduće, nećemo da doživimo našu stvarnost kao prst u oku, to
nas sve zajedno čini slep(c)ima. Dok tako lepo uljuškani ćutimo i trepćemo,
nismo sposobni da vidimo ni nešto veće što nam guraju. U neku drugu rupu.
Нема коментара:
Постави коментар